Nešto najznačajnije za mene i moj život, moja opsesija je bila kapa crnogorska. Sudbina je tako htela da sam morao stalno da putujem da bi preživeo. Na sva moja putovanja sam nosio kapu crnogorsku, ne u torbi nego na glavi. U torbi sam nosio crnogorsku Lozu i šteke Lovćen duvana koji inače nisam pušio, a koji sam samo pušio dok sam bio daleko od kuće. Jednom je jedan marketinški mag, sedeći na nekom aerodromu u Americi rekao: “Dobar vam je taj marketinški trik kapa, rakija i duvan” koji je prvi put tada video, “sveto crnogorsko trojstvo”. Ništa neobično sresti čoveka širom Crne Gore, Srbije pa čak Bosne sa crnogorskom kapom na glavi koja ne privlači neku naročitu pažnju, ali ja garantujem i tvrdim da ta kapa ima harizmu kada se sa njom pojavite bilo gde i bilo kad. Ta kapa zajedno sa mnom pet puta je obišla zemaljsku kuglu. Što bi se reklo “Od Milvokija do Tokija”. I upravo tog decembra 1990. godine s njom sam sleteo na tokijski aerodrom u nadi da će me Japanci uhapsiti, jer Japansko-Crnogorski rat još traje, jer mir nikad nije potpisan.
Hrabri Crnogorci sedamdesetih godina prošlog veka, po sletanju na Podgorički aerodrom su uhapsili slavnog japanskog reditelja Akira Kurosavu i deportovali ga istim avionom za Beograd. Japanci su bili tolerantniji, samo su me radoznalo gledali, čak me nisu ni pitali šta ću sa tolikom rakijom i duvanom u koferu. Po izlasku iz aerodromske zgrade, uleteo sam u prvi taksi govoreći šoferu da me vozi hitno na Olimpijski stadion da gledam fudbal mog života Crvena Zvezda – Kolo Kolo, jer se Zvezda bori za titulu klupskog prvaka sveta. Japancu sam objašnjavao da je to fudbal “soccer” i šutirao sam vazduh nogom, kroz taksi ne bi li mu objasnio o čemu se radi. Čovek je samo klimao glavom i rekao da zna i odveo me na nekakav stadion gde se igra ragbi.
Uze mi bez pardona 11.000 jena. Kada sam ušao gore na stadion video sam da me je taj ludak prevario. Seo sam na onaj kofer i počeo da plačem. Doći u Tokio, prevaliti toliki put a ne gledati “Zvezdu zbog koje sam došao” je bio totalni poraz. Od muke sam zaboravio šifru na koferu. Jedva sam nekako izvadio bocu rakije, načeo je i počeo očajnički da pijem. Ništa bez sreće. U tom trenutku je naišao jedan taksi. Ja sam skočio pred njega i čovek mi je rekao da voli fudbal, da će me odvesti na željeno mesto. Tresao sam se kao prut na vetru, jer je ovaj vozio kao manijak. Još kad sam mu dao da popije malo loze, kad je ocepio Tojotu, samo neki mostovi, zgrade, tuneli. Mislio sam da me vozi za Osaku, ali ne.
U 11:45 smo stigli pred Olimpijski stadion. Ja izlazim sa kapom i koferom ali sada nastaje teška muka, sto hiljada ljudi na stadionu, pedeset hiljada ispred stadiona. Totalni haos. Karata nema ni za lek. Ispred stadiona Srbi i Crnogorci iz celog sveta. Opet kapa radi svoje. Prilaze ljudi, ljube kapu. Pitaju me bi li da je prodam. Spremam 3.000 dolara da dam za kartu ali ne vredi. Karata nema. Prilazi mi Aca Prlja, Cetinjanin, proslavljeni jugoslovenski ambasador: “Nemoj da brineš”. Poziva Dragana Milojevića iz Stankom Tursa i ovaj mi daje besplatnu ulaznicu za Zapad. Ulazim na krcatu zapadnu tribinu sa kapom i koferom. Trideset hiljada ljudi ustaje i aplaudira čoveku, kapi i koferu.
Iz reporterske lože skače dopisnik “Politike” Stevan Zec, vrišti, hvata se za stomak a kolege iz ostalih redakcija ga pitaju ko je taj čovek. Steva šeretski, kako on to samo zna reče: “To vam je crnogorski princ pera”. I od tada to osta večno u opisu mene. U 11 minutu, po početku utakmice, katastrofa. Sudija izbacuje Savićevića. Ostajemo sa 10 igrača. Otvara se kofer, toči se nemilice loza. Piju Nišlije, piju Japanci, četnici iz Čikaga i Sidneja. Kreće vez. Po zelenom tepihu Zvezda gazi Kolo Kolo. Na kraju je 3:0 za Zvezdu. Flaše prazne. Sad je lako bilo nositi kofer. Kapa je pomogla Zvezdi jer je jedina bila ispod Boga na Olimpijskom stadinu pored 100.000 glava.