One su me donele na zvezde
Mogu Vam reći da i nije neki pogled sa zvezda
*****
A sada malo o njoj…
Šta reći o knjizi koja je sve sama o sebi rekla, bez ijednog uloženog dinara i sakrivenog piščevog identiteta, gađao sam jednim metkom dva zeca, na sreću moju i njenu promašio i pogodio pet kontinenata. Komentari, utisci i impresije teško se mogu ovde izneti. Jedno je sigurno da nadrasta literaturu i prelazi u fenomen.
Pojavila se posle čekanja od 24 godine i sačekala svoj srećni dan rođenja, od tada ne prestaje da se čita, štampa i prodaje. Jedno joj se ne može poreći – skinula je prašinu sa polako već zaboravljenih slavnih crnogorskih katuna. Pokazala je da ljubav i samo ljubav može biti najveća tema i inspiracija koja nosi i uznosi.
Neiskusan, ali sada i previse sa sigurnošću znam kad knjiga napravi tajac i grohot pretvori u muk, ona je ušla duboko u srž čitalaštva i tu ostaje zauvek. Ali ali ali uvek postoje dežurni dušebrižnici koji su rekli jeste i ćorava koka kljucne zrno, Tarski im je odgovorio: ”slažem se, ova je bila slučajna ali će sledeća biti debelo namerna”.
kliknite na fotografije da bih uvećali
*****
– Dan skuplji vijeka –
Pisac sa Petrovićima; u pozadini kuća sv. Petra Cetinjskog na Njegušima
Ta slika je za mene i Ninova i Njegoševa nagrada, a i Petrovićima je bilo milo da se slikaju sa Miloševićem.
*****
70-tih godina XX veka počelo je sveobuhvatno propadanje grada Cetinja. Grad smešten u kotlini podno Lovćena vrtijeljke špadijerskog brijega oivičen nepobedivim ljutim krasom, koji su u istoriji samo mogli da sanjaju da vide Turci, a po napretku tehnike mogli su ga videti na raskošnim razglednicama slikanim sa Orlova krša.
Nestankom crnogorske države počelo se sa pokušajima rashodavanja ugleda, istorije, značaja i važnosti te neprevaziđene istorijske vrednosti. Propaganda uterala u uši slušaocima da Crnogorac kad se kaže, misli se odmah neradnik, lenčina, siromah, a ta istorija nije toliko slavna nego su oni sedeli po čukama i glavicama i smišljali neverovatne stvari.
Ulaskom Crne Gore u federativnu republiku Jugoslaviju ona je unela istoriju koja štrci preko Triglava, Kupresa, Kadinjače, Durmitora i Lovćena, unela je još jedno možda najvrednije – ljude. I u takvoj bratskoj zajednici mnogima je smetala kolosalnost. Da bi se sačuvale smernice bratstva i jedinstva ne bi bilo lepo da drugi narodi i narodnosti pljuju i da vijaju po Crnoj Gori, nego su se angažovali domaći izrodi da za sitne pare to čine.
U sklopu tih, sistematskih unižavanja, svevišnji partijski bog, trostruki narodni heroj i trostruki doktor nauka, poslao je medicinsku sestru iz Like da otkrije spomenik crnogorskom antičkom bogu. U SANU, nekakav akademik po imenu i prezimenu ,ne znam uopšte da li zaslužuje da mu se to isto spomene, ali eto mu ga, eto mu slave, nek večno spava na ovim stranicama kao merna jedinica beskonačne gluposti.
Asim Peco se u svojim predavanjima iz petnih žila zalagao da dokaže da je GORSKI VIJENAC, ep o genocidu. Sreća naša i sreća Petrovića da još tada nije postojao Hag. Tadašnji drug je prenebregao činjenicu da je najveći književni kritičar Bjelinski, tvorac Tolstoja, Dostojevskog, Gorkog, rekao:”Gorski vijenac je najljepši ep Južnih Slovena.”
Taj dokument Rusi čuvaju sa ponosom u državnom muzeju književnosti u Moskvi. Kulminacija dostiže vrhunac kada se u jednoj novogodišnjoj emisiji, nazovimo humorističkoj, dvojica pijanaca teturaju po centru Cetinja u želji da se pomokre i izjavljuju: Nemaš se đe popišat od spomenika na Cetinju”.
Ali nisam mogao, išao sam svesno u rizik. Kopali su me Petrovići, kopalo me je Cetinje i 10.000 grobova oko Skadra.
Stotine puta u toku pisanja sam sebi rekao – šta mi je ovo trebalo. Raditi faktografiju, kopati po knjigama ravno je traženju nafte u bespuću. Posle osam godina čitanja, skupljanja građe, krenuo sam sa pisanjem,od prvih stranica dohvatila me neprolazna ljubav prema Nikoli I Petroviću Njegošu i tim kandžama ljubavi sam marširao po belom papiru do zadnje tačke u knjizi.
Trudio sam se da čitaoci ne osete moju muku i patio sam se da je što lakše donesem s obzirom da sebe smatram majstorom fabule.
Bilo je velikog otpora kada sam nastavljao sa pisanjem. Sedeo sam na stolici kao da je električna u sebi govoreći:”Đe krenuh, oću li se osramotit? To je mogao samo da radi gospodin Ivo Andrić”.
Bilo je toliko mučnih i teških trenutaka, da prekinem pisanje, da crtam po školskoj tabli da bih shvatio kako genijalni car junaka izvodi vojne operacije u isto vreme na tri fronta. S obzirom da nisam profesionalni istoričar i sa skromnim vojnim znanjem smem da se usuđujem za Cara Junaka, da kažem: Malo je reći da je genijalan”. Svaka istorijska činjenica je proveravana a na 2/3 knjige hteo sam da odustanem.
Kao što je uvek bolje u životu biti srećan nego pametan, srećem dr.Dragana Nenezića, tadašnjeg direktora Vojno istorijskog instituta u Beogradu koji vidi ludilo u mojim očima i pomaže mi u arhivskoj građi. Dobijam noću snagu i dižem se gordo, iz blata Skadarskih močvara i počinjem da sipam rečenice sa Tarabosa i Brdanjolta.
Knjiga je pisana ravno osam godina na tri lokacije: Beograd, Zlatibor, Kotor, i onda se Bog smilovao i muze rekle: ’’Pod smokvom, koje više nema, na 4 metra od mora, u praskozorje avgustovske zore, na temperaturi preko 40stepeni, papir je bio mokar od znoja, suza i ponosa, eksplodirala je Cetinjska zora.
Od prve reči: ’’Izvražilo se…’’ do poslednje reči:’’Izvražilo se, sve se izvražilo….’’ prošlo je mojih 2920 dana i noći. Sada kad se vratim i hodam preko rečenica kao preko rovova i zgarista svestan sam da je trebalo ići.
Komplimente ili zamerke ću ostaviti Vama, ali namerno moram jedan da navedem od čoveka koga neizmerno cenim, jednog od najnačitanijih Crnogoraca kojeg sam sreo, Slobodana Janjuševica koji mi je rekao: ”Dejo,mislio sam da su najlepše literarne zore koje sam pročitao Ruske zore Ane Ahmatove, ali ova tvoja Cetinjska zora je lepša.”
*****
Krajem osamdesetih godina, komunistički pisac Oskar Davičo u svom romanu krajnje nebitnog naziva pljuje po Petrovićima, a to kritika komunističkih filozofa prihvata i proglašava za genijalnost.
MOM CETINJU
Na njega ne dam ni kiša da pada
dosta bješe kamenu da strada
Podigoše olovke, penkala
zasipaše poput morskih žala,
jer prođoše vitezi od pera
da se vraća, čak i preko mjera
Baš je lako pronalazit mane
kad ne sede sa obije strane
britka pera i duboke duše
da se stihom te laži uguše
Velika je moja časna vjera
rodiće se još britkijeh pera,
pa će reći kako stvarno bješe
da o dušu kamena ne griješe
Posle nezapamćenog uspjeha i sam iznenađen mislio sam da nikad više ništa ne napišem i ne objavim. Tu moju tezu je potkrepio i veliki srpski pesnik Milisav Knežević Knez, rekavši mi: ”Tarski, da si pametan da nikad više nista ne napišeš jer ulaziš u rizik. Ovo je čudo od knjige, Njegušica, nemoguće je prevazići.”
*****
Na jednoj od promocija, neko je iz publike pitao: ”Oće li se ova knjiga dopasti Cetinjanima”?
Tarski je odgovorio: ”Ona nije pisana da se dopadne Cetinjanima, pisana je da se dopadne Parižanima, Rimljanima, Madriđanima, Pražanima.”
Vreme je pokazalo i te kako se dopala Cetinjanima, a dopala se zato što nosi to, skelet Cetinjskog morala, poštenje, istinu, rodoljublje, čast i strast.
Zakleo sam se da neću ovde o komplimentima ali bih napravio ljudsku i moralnu nepravdu da ne spomenem čoveka grandioznog poštenja, Srpskog novinara, Đoku Vješticu: ”Tarski, četrdeset godina sam se družio i bili su mi najbolji drugovi Crnogorci. Više sam saznao iz tvoje knjige o Crnogorcima nego za sve ove godine druženja sa njima.”
Meni sada, kao čoveku i piscu je lakše, jer zamerke Cetinjana da nisam hteo da pišem o njima, više ne postoje. Zore se s knjigom kao medaljom.
Ovo obraćanje Vama završićemo poslednjom rečenicom iz romana Njegušica: ”Sad je tuga manja a srca su mirna, jer je Pravda pružila ruku istini.”